Овим речима се од Богдана - Боке Џаковића, у име удружења "Стара Бежанија", и у име своје браће, некадашњих бежанијскихфудбалера Душана Матијашевића, Зорана Матијашевића и Светлана Лекића, опростио наш Жељко Лекић:

Тужни скупе,

Поштоване и драге госпође Анђо и Снежана, цењена фамилијо Џаковић, угледни скупе, драги пријатељи.

Окупили смо се поводом смрти Богдана Џаковића, нашег Боке, како смо га сви, који смо га познавали, ословљавали. Осећам се изузетно почаствованим да се данас, жељом удружења ,,Стара Бежанија’’, од овако великог и драгог човека, последњи опростим.

Бока је био један од оних ретких које је довољно да видите само једном и поразговарате, и то ће бити довољно да га памтите за цео живот.

Пре свега његова спољашност, маркантан, висок, стамени мушкарац, атлетске грађе и карактеристичног гласа, али и господствен, продуховљен, високо образован и разборит човек, једном речју био је то прави склад спољашње и унутрашње снаге, енергије и лепоте.

Био је особен и препознатљив и као једно од деветоро деце (6 синова и 3 кћери, други син по старјештву) породице Џаковић, оца Илије, часног Дурмиторца и Црногорца (командира милиције) и поносне мајке Милосаве. Досељени су после II Светског рата, 1946. године у Београд, у нашу Бежанију, као колонисти у кућу Немца-фолксдојчера, Адама Штрекера, у Шорић, у улицу Вука Kараџића бр. 44, данас Гандијеву.

Шорићани, али и сви Бежанинци, са дивљењем и поносом су посматрали ту малу чету младости и лепоте, децу породице Џаковић, а ми клинци смо причали и упоређивали: ,,Југ Богдан је имао деветоро деце, као чика Илија Џаковић’’.

Своје прво младалачко одрастање, васпитање и вредносни ситем понео је управо у Бежанији. Њом се Бока поносио и остао јој је веран, до последњег дана. Ту су се ,,коњи јахали, крале трешње, освајале Шорићанке, купало на Бомбају, играо фудбал’’ и живела непоновљива младост, како је то дивно и топло опевао у својој химни ,,Бежанија’’ наш Kајгана.

А Бока је управо живео и сведочио ту песму. Ту у Бежанији, надојен је вредностима које су неговане и чуване у малом сремачком насељу надомак Београда, а то су вредноћа, поштење, човекољубље и љубав према животу и ближњима. Тако је Бока израстао у најбољи изданак и плод те средине, али је чувао и своје породичне и генетске врлине и васпитање ,,српске Спарте’’.

Формирао је успешну породицу и живео за њу као прави ослонац и заштитник, и посебно сепоносио својом ћерком Снежаном. Поред стицања високог образовања и многих других врлина и умећа, стицао је и оно још вредније – богатио се пријатељима. Чувао је и неговао своје пријатеље и никада их није бирао по скали престижа или статуса, већ увек по скали људских трајних врлина.

Једна од Бокиних карактерних особина било је и милосрђе, или како се то народски каже ,,био је учињет човек’’. И сам сам познавао неколико десетина људи који су се обраћали Боки за помоћ и подршку, а којима је он људски и несебично помогао. Причали су ми и старија браћа, Душан и Зоран Матијашевић, колико је стекао за живота пријатеља и како су се и они поносили топлином којом их је грејало Бокино пријатељство и пажња према целој нашој породици Матијашевић-Лекић. Хвала му на томе.

Богдан Џаковић је био и дугогодишњи успешни директор многих предузећа, јавних служби, необично цењен и уважен друштвено-политички радник, како на општини Нови Београд, тако и на нивоу града Београда, за шта је понео и многа друштвена признања. Био је директор Инекса, Бродоградилишта Београд, директор градског гробља, начелник за привреду општине Нови Београд и друго.

Kао аутентичан, отворен и народски човек, био је омиљен и у нашем удружењу ,,Стара Бежанија’’. Увек и без речи се одазивао на сваку молбу или акцију, која је организована. Наша председница Волга Илић, многи Бежанинци и сви чланови удружења ,,Стара Бежанија’’, са дужним пијететом и захвалношћу, чуваће од заборава његову несебичну и искрену бригу и помоћ.

Поред много важних заслуга, које је за собом оставио овако успешан привредник и човек, не могу а да не споменем Бокино ангажовање и љубав према фудбалском клубу Бежанија, једном од особених симбола наше Бежаније. Био је Бока у једном мандату и председник клуба, али је много важније рећи да је он био човек коме су се бројни чланови управе клуба обраћали за помоћ, како материјалну, тако и организациону, у кризним ситуацијама, и он их је увек подржао и помогао. Говорило се: ,, кад је мука, ту је Бока’’. И Бокина млађа браћа су дали крупан допринос развоју клуба. Милош, као члан управе и председник, а Зоран као један од најуспешнијих тренера у историји клуба. Легенде нашег клуба, Миле Kајалић, Пуниша Мркић, Лазика Стаматовић, Раде Kокановић, Слободан Рашковић, Зарија Пејовић, Влада Јовић, Бане Kовачевић, Бранко Николић и многи други, као и моја браћа Душан и Зоран Матијашевић, знали су и говорили: ,,сви, сви, али као Бока нико’’. И моја генерација фудбалера и брат Светлан су то исто сведочили. Његово име зато треба да је златним словима уписано у историју клуба, а зна се и да је за живота изабран за доживотног почасног председника клуба.

Урезао ми се у памћење један дирљиви догађај, из давне 2005. године, који још боље осликава Бокину личност. На овом истом месту, приликом последњег испраћаја Милоша Џаковића, Бокиног млађег брата, Бока је пришао гробном месту и рекао: ,,Путуј са миром брате Милоше, поздрави брата Јордана (никад прежаљеног инжењера и рано преминулог у 31. години живота), сестру Олгицу (такође рано преминулу) и оца Илију и мајку Милосаву’’.

Тако је показао свима своје хришћанско васпитање и дубоко укорењено традиционално православно осећање.

Зато можемо слободно рећи:
Добри наш Бока, путуј са миром, нека ти је данас и заувек лака ова наша бежанијска, црна земља и нека те анђели чувају. Драге госпође Анђо и Снежана, поштована породицо Џаковић, мислим да би у овом тужном и болном тренутку Бока од свих нас данас тражио да се не сећамо како је заувек отишао, већ како је и за шта он живео, а живео је за вас и Снежану, своје пријатеље и суграђане. Да не жалимо његов одлазак, већ памтимо и славимо његов живот и дело, захвални на свему што је за живота урадио и постигао, постигао тај заиста племенити и велики човек.

И за крај: 
Драги наш Бока, за вечну славу си се сам побринуо, својим животом и делом, а мени остаје само да данас у име свих кажем: Велико ти хвала!

Слава му!